DOKTOR KOJI PREZIRE POKLONE

Данас, 29.марта ми је рођендан. Не онај први, прави, зимски, када ме је моја Оливера родила и којих сам накупила већ цијелу камару. Не тај, него други – двадесет трећи , којег су ми поклонили на данашњи дан доктор Милош Поповић и његова екипа са Осмог одељења Прве хируршке клинике у Београду, добровољно и сасвим свјесно да за чуда која су на мени стварали нико од њих никад неће бити плаћен.Рат само што није био почео.Наравно, моје хрватско здравствено осигурање никад није платило здравствене услуге које сам тада добила у Београду са мањим прекидима у току дугих и неизвјесних шест мјесеци боравка. Тако је моја друга шанса постала прави згодитак на лутрији. Бинго.

Doktor Milos.Krupan, snazan i beskompromisan.Na prvi pogled rekli biste da je u pitanju mesar iz male mesnice u vasoj ulici.Ali samo na prvi pogled.Na svaki sljedeci pogled, izgled vas je varao, a ono sto se vidjelo bilo je nemilosrdno cisto i dobro.Okrutno dobro.Ne sa ovoga svijeta.Odnekud  drugo.

Jednog je dana, nakon vizite, vec na hodniku, napravio nagli zaokret i vratio se u moju sobu, u kojoj sam lezala sa jos sesnaest tesko bolesnih ili operisanih zena, uzeo drvenu stolicu iza vrata, okrenuo je naopacke , naslonio se rukama na njen naslon za ledja i rekao…..dete, ne brini se.Sve ce da bude u redu.Ti si mlada i izboricemo se zajedno.Nije cekao da odgovorim, da se uplasim, da pitam.Ustao i otisao.

Drugi put, kada sam isla na vikend kuci , da se odmorim i vidim svoju malu kcerku, koja mi je bolno nedostajala i cije ime niko nije smio da mi kaze, jer me je od samog pomena hvatalo dugo, duboko i bolno jecanje koje nikako nisam mogla da zaustavim.Spremala sam svoje stvarcice i tesko hodajuci pozdravljala one sa kojima sam zivjela u bolesnickoj sobi, znala sam da mnoge vidim posljednji put.Dosao je dr Milos, cini mi se da je vjerovao da se necu vratiti na operaciju.Uhvatio je moj majusni, skoro djeciji zglob na ruci  svojom ogromnom sakom i rekao…Dete, ne moras to da uradis, znam da je tesko, ali….trebas.Zatvori oci i skoci u rijeku, ja cu te docekati!

Jos samo jedna , mala scena o doktoru, kakvih, nazalost u vremenu koje je dolazilo, pokazalo se istinito, bice  sve manje i manje.

Kada sam se probudila iza operacije, on je bio tu. Kada sam se dovoljno oporavila i nalazi pokazali da mi je u zadnjem momentu spasen zivot, mama je pitala glavnu sestru Radmilu, sta bi bilo pristojno da donese doktoru, onako kao malu, zasita malu paznju, jer ja nikad nisam imala novaca za velike  i skupe paznje.

Sestra Rada. Sa njom sam jednom pricala o cipelama.Hirurgija me je svojom kasapinskom stvarnoscu uzasnula kada sam se tek doselila  i osjetljiva kakva jesam, prvih dana sam  samo gledala u njezine cipele, sjajne , bijele, ocigledno talijanske  lakirane, kao da radi u nekom hotelu sa pet zvjezdica.Rada se glasno nasmijala i odgovorila , aaaah, zar se toliko vidi ? Odrasla sam u siromasnoj porodici , sa puno djece i uvijek sam nosila tudje cipele.Zato , sad, otkako mogu da si  ih priustim, kupujem najbolje i najljepse, sta kostaju da kostaju, cak i za posao…

Odmahnula je glavom na pitanje o poklonu za doktora.Ne igrajte se sa tom idejom, on je covvjek koji prezire poklone.

Sta je bilo poslije? Ja sam se tesko oporavljala, ceznula sam za svojom sobom, usnulom kcerkom pored mene, njezinim ljubicastim ocnim kapcima po kojima plove snovi.U bolnicu sam otisla u decembru, padao je snijeg, i zeljela sam da nekako sve zaboravim i da proljece grane.Mama je ipak donijela poklon u sarenoj kesi iz Beogradjanke, kafu, cigarete, pice, nista ozbiljno. Ne primam poklone za svoj posao, i nemojte da mi ga baksuzirate, odgovorio joj je.Cim su me ubacili u auto za odlazak kuci, jos nismo ni izasli iz Beograda, osjetila sam pravu vucju glad.Ima li ista da se jede ovdje kod vas na slobodi, pitala sam.Svirali su instrumentali pjesama Beatlesa, cijelim putem do Banje Luke sam jela Topli pileci paprikas, na mamin nacin iz narandzaste , velike termosice, i mislila….jebote.Ziva.I nemam kome da javim da jesam.

Овдје су неке пјесме из тог времена, које сам шврљала по маргинама књига које сам понијела са собом у намјери да их пажљиво прочитам.Намјерно су написане на екавици , као посвета др. Милошу и његовом Београду.

МОЛИТВА

Молим ти се

Погледај ме

Сви моји пријатељи су тамо

Иза сивог хоризонта

Пишу поезију У кафани под липом

И вода им је вино

А вино је моћ

У мом је грлу

Иверје само

Дан тутњи њиховим венама

Мој дан је цркнути пас

Молим ти се

Погледај ме

Све ствари лукаве очи имају

Видећеш да

У вој смрдљивој соби

Бројим жохаре и капљице протеина

Бројим сузе

Добро вече каже сестра

Ја бројим њихове хладне поздраве

А мрзли прсти ме дотичу свуд

Молим ти се

Ако милости имаш

У овај свети дан

Нека ме вода понесе низводно

Нека ме месечеви чаробњаци посете

Нека ме на ноге осове

А за остало

Ја ћу сама

Сребрне сабље исковати

ОБЈАШНЈАВАМ СЕ С ПЕСНИЦИМА У НОЋИ КАДА ЈЕ ОТИШАО ВАСКО ПОПА 1.

Свакаква сам ја жена

Ја умем да дођем и одем у сну

И црна сам и бела

Бесна и стамена

Жена од камена

Ја сам жена која

Уме да воли као Иво

Слабо ћете ме разумети

Ако не дозволите моју игру сенкама

Ја сам жена

Са сто хиљада лица

И више

Све болести лечим

Од постанка света

До нових планета

Слабо смо стајале

Гордо смо падале

Ја сам жена која уме

Да воли као Бранко

Пусти нека мој дах говори

Уместо мога лица

Нека моја реч буде

Све што ћеш видети

Мостови постоје зато

Да вас ја преводим преко

Заузврат не тражим ништа

Свакаква сам ја жена

Ја сам Благост која моли

Ја сам куја која боли

Ваша сам исто Колико и овај снег вани

Долазим и одлазим

А ви стојите и Чекате чудо

Као да су чуда тако луда

Ја могу уместо песама

Песнике да рађам

Jа сам жена која

Мушки уме да воли

ОБЈАШЊАВАМ СЕ С ПЕСНИЦИМА У НОЋИ КАДА ЈЕ ОТИШАО ВАСКО ПОПА 2.

Заробљену болом

Чувате ме

Над мојом постељом прозор

Засут снегом

На прозору Сарин коњић са плавим крилима

Чувате ме Заробљену болом

Крила вам танка свилена

Бело вам цвркутање

Поздрављате празнике

Заробљену болом Чувате ме

И ова папирна тамница Ми је тешка

А камоли а камоли небо

Чувате ме И награду чекате

Нежне речи против смрти

Откуд вам та идеја

И шта да вам певам

Овако сама Овако хладна

Чувате ме а мамите ме

Црне нам се очи Додирују ветром

Ови зидови милости немају

А ја сам и корачати заборавила

Само снагом псовке

Бестрага јој душа

Ђаво нек је храни

А песник оплакује

Само снагом псовке

Песак из уста Сапраћу у осмех

Па ћемо онда равноправно

Овај црвени свет облетати

ХАЉИНА

Ова тамна рана Је живо биће

Владарица мога јединог неба

Бол је Бела светлост дана

Урезана ножем

И неуништива попут сећања

А ја Малу црну хаљину облачим

На боковима тесну

Под њом посрамљен бол пузи

Смејем се гласно

Непримерено ситуацији

Која је кажу озбиљна

Вином тамним се сладим

Заплићем језиком

Безбрижно се церекам

Попут победника

Са ногама на столу

Чак ме и рођене ципеле

Збуњено гледају

Док под њима

Бол Посрамљен пузи

63706_10151811374876987_1849505868_n

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s